Hidrauličke pumpe - uopšteno

Hidrauličke pumpe su pretvarači određenog vida ulazne energije (električne, mehaničke) u hidrauličku, od čijih performansi u najvećem delu zavise performanse hidrauličkog sistema. Analogno pumpi u čovekovom organizmu, pumpa u hidrauličkom sistemu može se nazvati SRCEM sistema. Zato je mnogo važno kakav smo izbor napravili na početku (u fazi projektovanja sistema) i kako brinemo o pumpi tokom eksploatacije hidrauličkog sistema. Pošto postoji izvesna podela pumpi u odnosu na princip rada, ovde je važno reći da pumpe koje se koriste u hidrauličkim (ili hidrostatičkim) sistemima su zapreminske pumpe. To znači da promenom zapremine radne komore pumpa stvara potpritisak (kada se ostvaruje usis) i natpritisak (kada se ostvaruje potis), slično kao kod cilindra motora SUS. Još jedna veoma bitna stvar koju treba napomenuti u vezi pumpi jeste da PUMPA GENERIŠE PROTOK, a ne pritisak. U ovome puno ljudi greši, zato što je pritisak posledica otpora, a po izlasku ulja iz pumpe, ako nema nikakve prepreke na putu, uvek se dobija protok. Dakle, fluid se neprestano potiskuje u sistem, a kao posledica sabijanja (kompresije) fluida, dolazi do porasta pritiska u sistemu do granica izdržljivosti najslabije karike tog sistema, odnosno do granične vrednosti pritiska na koju je podešen glavni ventil za ograničenje pritiska. Ipak, pumpa mora biti dimenzionisana i konstruisana tako da podržava rad (odnosno da je operativna) do određene vrednosti pritiska, te su zato pumpe, ove vrste, robusne i izrađene od kvalitetnih materijala, visokog kvaliteta površinske obrade.

Osim prema principu rada, pumpe se mogu podeliti i u odnosu na konstrukciju, gde pumpa dobija ime po radnom elementu koji vrši funkciju promene zapremine. Prema tome, pumpe se mogu podeliti na:

• Zupčaste,
• Klipne,
• Krilne,
• Vijčane,
• Membranske,
• Peristaltičke.

Prva tri tipa pumpi se pretežno koriste u hidrauličkim sistemima. Svaka od njih ima podvarijantna konstrukciona rešenja tako da zupčasta pumpa može biti: klasična (sa zupčanicima sa spoljašnjim ozubljenjem), zatim pumpa sa unutrašnjim ozubljenjem i gerotor pumpa. Kao prvo klipne pumpe mogu biti klipno-radijalne (gde su klipovi postavljeni upravno na osu rotacije rotora) i klipno-aksijalne (gde su klipovi postavljeni paralelno sa osom rotacije rotora), a kao drugo navedene podvarijante imaju svoje podvarijante. Klipno-radijalne se dele na: pumpe kod kojih su klipovi smešteni u rotoru i pumpe kod kojih su klipovi smešteni u statoru. Klipno-aksijalne pumpe se dele na: pumpe sa nagibnom pločom i pumpe sa nagnutim dobošem. Krilne pumpe slično klipno-radijalnim mogu da se podele na: krilne pumpe sa krilcima smeštenim u statoru, krilne pumpe smeštene u rotoru. Sve osim zupčastih pumpi, pored konstrukcije koja omogućava konstantan kapacitet, mogu biti sa promenljivim kapacitetom, što znači da prema potrebi korisnik sistema može ručno da menja izlaznu vrednost protoka ili automatski sistem sam reguliše tu vrednost u zavisnosti od predefinisanih parametara (pritisak, snaga).

Pumpe karakterišu veličine kao što su kapacitet Q (l/min), nominalni radni pritisak p (bar) i maksimalni dozvoljeni broj obrtaja n (o/min).

Na cenu jedne hidrauličke pumpe utiču sledeći faktori: konstruktivno rešenje, vek trajanja, vrednost protoka (kapaciteta), vrednost radnog (nominalnog) pritiska, maksimalni broj obrtaja.

Simbol za pumpu u šemi je dat na slici 1. Jedino što nam ovaj simbol saopštava je da se radi o pumpi. Na osnovu njega ne znamo koja je konstrukcija pumpe u pitanju, niti išta o njenim radnim karakteristikama. Zato je uobičajeno da se pored ovog simbola na šemi upišu podaci ili bar pozicija, a u sastavnici (dokument koji prati šemu hidrauličkog sistema) se daju tehničke specifikacije pumpe.